Жарко Радовић: Чекајући трубе,Чигоја, Београд, 2024.
После дуже накане крагујевачки песник, по струци правник, по вокацији песник, до сада је поезију објављивао по разним зборницима и часописима. Жарко Радовић призренски и крагујевачки гимназијалац где је из језика и књижевности добио одличан темељ из његове поезије се види по језику и форми, спрегом у поетском смислу између литературе и филозофије израстао је у солидног интектуалца, чији дух се није задовољио да га поједу пaраграфи и правне норме, већ је у дужем временском периоду и промишљању сачинио шаролико пoетско платно чије звучне сигнале: речитост, племенитост, исконску мудрост, понео је из царског града Призрена и престонице јединога српског цара који је својом мудрошћу и ратничким вештинама средњовековну Србију настанио на три мора. На обалама призренских река Бистрице и Дрима уз њихово тихо жуборење ослушкивао је Жарко време и околину, опијен мирисима црног метохијског грожђа које се сијало као девојачке очи. Када дојезди метохијска јесен сав Призен је мирисао на грожђе, зелене надалеко чувене лубенице, крушке караманке које су у песми опеване, јабуке: петроваче, ђуле, царице, зеленике, колачаре, будимке, крстоваче … жуте као злато дуње.
Детињство је провео уз благословене молитве из призренских намастира слушајући богослужно јектаније призренских калуђерица и калуђера из Богородице Љевишке и Светог Архангела који су своје животе посветили свеколиком Творцу свега што нас окружује. У збирци песама Чекајући трубе песник Жарко Радовић је дисциплиновано метафорички, сликовито, чистим емоционалним набојем опесмио своја сећања која је донео у бајковиту Шумадију где је наставио школовање у Првој крагујевачкој гимназији и дипломирао на Правном факултету у Крагујевцу.
Ретки су песници да се могу похвалити рођењем и живљењем у два престона града, одакле се све зачињало, баштинило и укрштале се различите култура, где су своје трагове оставили стари Римљани, Саси, Турци, а најбројније споменике материјалне културе династија Немањића. Веома је занимљив наслов књиге који покрива суштину поетике Жарка Радовића. Труба је древни метални инструмент који је имао различите поруке приликом оглашавања. Труба је кроз историју имала огромну улогу, трубачи су најављивали почетак великих битки, труба је оглашавала значајне историјске и космичке догађаје, разне церемоније, олимпијска такмичења, почасти и победе. Сматра се да труба повезује небо и земљу у заједничком слављу. Обележава појавне облике неба, ваздух, дах, звук. Труба се у старом Риму користила и у верским обредима. Зато анђеле често приказују како свирају трубе.
Широка је лепеза поетских мотива у збрци песама Чекајући трубе песника Радовића. Ову књигу отвара циклусом песама. Праг који је обојен богатим колоритом, завичајним носталгичним реминисенцијама које истовремено симболизују потешкоће са којима су се сретали метохијски тежаци, а такође су неке песме прожете слободарским идејама у тескобном простору који су наметали комшије различите вероисповести, који су касније показали и до краја манифестовали своје нељудске поступке.
Основне карактеристике ове поезије су: ослонац на искрене емоције које се оваплоћују у јасним поетсим сликама, богаство симболима, милозвучност, чулност, музикалност, оргиналан и јасан песнички говор. Све ове особине су присутне у песничком ђердану који броји око педесет песма. Велики руски песник Владимир Владимировић Мајаковски је рекао: Боље тање, а боље.
Поезија Жарка Радовића је умрежена и украшена свим песничикм средствима –стилским фигурама, поређењима, а није лишена ни филозофских промишљања као на пример у псми Бунар који отвара први циклус песама Праг:
БУНАР
У дворишту сеоске цркве
стоји стари камени бунар,
сведок времена.
Стрпљиви осматрач околине,
записничар хроника.
Над извором живе воде,
надвијен, прозукао дрвен ђерам,
кантар судбина.
Бунар је назначен каo смбол који представља извор живота, без воде је опстанак бића незамислив. Песма Бунар је метафора свевидећег ока и сведока који памти све што се збива у околини. Бунар је посматрач свих догађаја, хроничар времена, кантар који одмерава људске суднбине. Песме Тајна, Тајна II , Jарам, Комишање, Беле трешње говоре о пролазности о животним загонеткама о вечним тајнама скривеним у природи и људима, о доласку новог времена, а заборављању старих вековних обичаја који су били верни пратиоци живота и човековог опстанка. Други циклус песама је Зов Завичаја у коме песник пева о лепотама свог града Призена, о старим калдрмисаним улицама о Царској планини ( Шар- планини ) која је опевана у многим епским песмама. Песник то чини са емпатијом према изгубљеном завичају који је пребогат старом арихитектуром, црквама и манастирима, песник је све то вешто и са потпуним естетским манирима овековечио у песмама. У овом циклусу се преплићу љубав према родном крају и домовини, човек ма куд ишао, машта радио увек се враћа месту у ком се родио, памти прве изговорене речи, мирис неба и воде, најлепше је завичајно небо, најтоплије греје завичјно сунце, најлепше жуборе бистре завичајне реке, најчудесније трепере звезде изнад Метохије. То песник овако види својим поетским очима у песми Крај пута:
Када залуташ у свет далеки,
У потрази за новим животом,
Застани пред мирном реком
Сети се да и ти припадаш неком.
У овим стиховима песник сања повратак завичају као спасење, као поновно рођење, боравак у завичају нам отвара све путеве радости и среће. Нема песника у светској књижевности који није најлепше редове својих књига посветио завичају. Песник се носталгично сећа детињства проведеног у родном граду, то је надахнуто опевао у песми Ђердапска улица:
Сећам се…
мириса детињства у нашој улици,
зграда великих бетонских и дечија граја и повици,
сећања навиру у слаповима,
као непресушни потоци.
Улица и данас памти наше несташлуке,
као да сада читам Нушићеве Хајдуке.
У ваздуху је лебдео стално,
мирис живота и мирис смрти,
(али овај други нисмо могли да разумемо јер),
били смо само деца,
жељна игре тријумфално,
и ни сањали нисмо, какви све следе обрти.
Човек сав свој живот преписује детињство, најдраже успомене га везују за почетак живота. Неко је рекао: Жене нас чине песницима, а деца филозофима. Академик Милан Богдановић је овако размишљао о деци и детињству: Када се из једне извесне перспективе посматра, детињи живот је поезија у свим својим изразима.
Ови наводи потврђује поетске исказе које је песник Жарко Радовић са песничким заносом и свом лепотом свога духа опевао детињство и сећања на свој родни град, очаран његовим лепотама носећи у себи непресушну реку снова која га враћа и зове на повратак у завичај, то је најбоље исказао у песми Призрен:
ПРИЗРЕН
Камени стражар са брда посматра
град који га је надмашио славом.
Кроз шарске капије,
журно излази из загрљаја Дувске клисуре,
набујала бистра река, да спере,
земљу натопљену крвљу невиних.
Броје се окамањени векови,
неми сведоци о непролазној слави Царства.
Отишли смо, да му се заувек вратимо.
Топоним Призрен је славјанског порекла, што значи виђен из
даљине, велики моћан…
Песник Радовић се својом песмом придружио великом броју песника који су очарани лепотом овог древног града посветили своје најлепше трептаје душе. У антологији Призрене стари о културној традицији српског Јерусалима писао је 91 песник, ето, њима се придружује и песник Жарко Радовић својом песмом, Призрен која би сигурно била објављена у поменутој антологији да је раније настала. Остале песме се тематски међусобно додирују и у овом циклусу чине складну целину по форми и садржају а то су песме: Видовдански храм, У кући Петра Сарића, Гусле, Острво смрти и друге.
По ритму, музикалности, фигуративној звучности, динамици, везаном стиху издваја се песма Острво смрти, посвећена српским војницима које је прогутало Егејско море који су остали безимени до данашњег дана, о овој теми је заувечно оставио песник Милутин Бојић добро знану песму Плава гробница. Ево како кореспондира и подсећа нас њихове потомке на незборав песник Радовић:
ОСТРВО СМРТИ
Кренеш ли доле,
где су морски рти,
ка острву победе,
ка острву смрти.
Чућеш гласове гробнице плаве,
што те зову,
расути по стазама славе.
И тада, запамти,
тада,њих се сети!
душом твојом хладна језа нек пролети!
Можда у том часу на спруд,
бели голуб слети,
прекрсти се синко, на њих се подсети!
Да, они су пали!
Своје животе, за слободу дали!
Прекрише их у кобном часу,
дубоки морски вали,
за многе се не зна,
ко су,како су се се звали?
Језик, форма, неусиљена рима, ритам, стилске фигуре, све је складно уконповано. Означавањем ове песме аутор је потврдио свој таленат, али још мора да буде упоран у савладавању песничког заната који није лак. Збирка песама Чекајући трубе се разлистава у неколико смерова, то су песме посвећене завичају са патриотским призвуком. Друга тематика је везана за авангардно – друштвене преокупације које су благо натруњене иронијом и сарказмом.
У циклусу који је егзотично наименован Камиле од жада је вештим поетским сказом у седам поетизованих записа дочарао лепоте и чуда Медитерана, градове; Александрију, Атлантиду, Вавилон, Казабланку, то су до данас мултикутурални центири којима се цео свет чуди и диви, ови наводи се потврђују у песми Мароко:
МАРОКО
Оријент зове на окуп Бербере,
да долете на ћилимима од златне свиле,
и послуже разне ђаконије,
у шареноликом спектру изобиља,
што их само Медитеран има.
Званице ужурбано пристижу
на камилама од жада,
разастиру своје пустињске шаторе,
правећи за ноћ свој номадски дом.
Мирис песковите гозбе шири се Магребом,
Казабланку покрива летња морска тмина,
под светлима мароканске обале,
одрази трепере над површином океана.
Јасним сликама и раскошним језиком и говором преноси своја осeћања у песми чудесним игроказом и у овој краткој и сажетој песми премешта нас на обале Атланског океана, песник је и у овим песмама потврдио песнички таленат који је неопходан за краљицу уметности поезију.
Неизоставно треба поменути циклус песма Буђење где је песник сугестивним сликама опевао природу и њене лепоте које имају неоромантичарске и имажинистичке елементе који су складно уконпоновани у самом жилишту ових песама.
Трећа грана овог поетског стабла израста са љубавним мотивима где су најаче емоције. Песник се заиста диви жени о којој пева и у сваком стиху, свакој речи је присутан њен лик, њена лепота. Њене поуке, оданост, подршка песника вазноси до небеских плавети. Из овог песничког букета издваја се песма Ленка где је наглашена бескрајна радост рођењем ћерке, песник је са много поетског жара преточио Ленку у живописну слику која се дуго памти.
Неколико песма тумаче астралне космичке даљине са узајамном повезаношћу између ероса и космоса, космоса као творца идеја и Ероса као покретачку силу живота и љубави. Песме Жарка Радовића су снохватице које лечебно делују на људску душу. Ова поезија је оригинална, асоцијативна, дубоко мисаона, одликује је чистота језика, сликовитост и оптимизам назначен свежином и ведрином духа.
Од срца прпоучујем ову лирску волшебницу читаоцима, њена ведрина, племенитост, мудрост, а посебно подсећање песника на родни град Призрен, одвешће вас у неслућене пределе лепоте и животне истине.
Раденко Бјелановић
